KORIŠĆENJE DINAMIČKOG RASPONA

Pejzaz-HDR-1140x660

U uporednom testu filmskih i digitalnih fotoaparata predstavljenom na http://www.zacuto.com/the-great-camera-shootout-2011, stigla je potvrda o digitalnom ”preuzimanju” industrije. Filmu je ostala još neznatna prednost u dinamičkom rasponu. Jesmo li, međutim, naučili kako da u potpunosti iskoristimo postojeći dinamički raspon koji nam pružaju savremeni senzori?

Pre dve godine, BBC je na svojoj internet-prezentaciji objavio rezultate godišnjeg britanskog nagradnog konkursa za najbolji pejzaž (http://news.bbc.co.uk/2/hi/in_pictures/8314105.stm). I desila se neobična stvar – u komentarima te vesti mnogi posetioci požalili su se da fotografije ”izgledaju kao HDR”. Posmatrači su pod time podrazumevali fotografije s naglašenim kontrastom i preterano zasićenim bojama koje su delovale neprirodno. Međutim, prema tvrdnji danskog fotografa i urednika izvrsne internet-prezentacije http://1x.com/, Aleksandra Buisa (Alexandre Buisse), samo je jedan od osam nagrađenih radova zaista bio ”sklopljen” HDR!
Ovim se otvaraju neka zanimljiva pitanja, ne samo u vezi s tehnikom proširenja dinamičkog raspona već i pravilne upotrebe raspoloživog dinamičkog raspona na već načinjenom, jedinstvenom digitalnom snimku.

Koliko još?

Da se podsetimo: dinamički raspon predstavlja sposobnost senzora (ili filma) da zabeleži međutonove između najtamnijeg i najsvetlijeg tona po kanalu (crveni, zeleni, plavi). Čuveni američki fotograf Ansel Adams, četrdesetih godina prošlog veka, opisao je i uveo u praksu takozvani ”zonski sistem”, koji se odnosio na pravilno određivanje ekspozicije korišćenjem najboljih crno-belih filmova toga doba. On je ustanovio da ”Kodakove” emulzije ”raspoznaju” detalje u rasponu od 11 blendi i podelio ih na zone, počevši od nulte (crno) do desete (belo).
Sedam decenija nakon što je Adams uspostavio zonski sistem, precizna ekspozicija koju je on zagovarao važnija je nego ikad. Merenje svetla celokupne scene i postavljanje ekspozicije u zonu V garantuje maksimalno iskorišće nje dinamičkog raspona. Ukoliko bi, na primer, na skali ekspozicijskih vrednosti (EV) zona V

преузимање

Svetlana Dingarac snimila je ovaj pogled sa Kalemegdana na Novi Beograd u sumrak kada se još mogu nazreti detalji na nebu, ali jako osvetljen Brankov most davao je prevelik kontrast. Korišćena je HDR tehnika sa 3 različite ekspozicije uz sve ostale parametre podešene manuelno. Svetlana često radi i ručno uklapanje delova fotografija radi proširenja dinamičkog raspona scene.
Nikon D3, 24-70mm, ISO 400, f/11, ekspozicije: 15s, 8s, 4s.

HDR čarolija

Uobičajene situacije u kojima vam je prošireni dinamički raspon neophodan iskrsavaju prilikom snimanja scena s veoma visokim kontrastom, kod kojih nije moguće ni najpreciznijom ekspozicijom na jednom snimku očuvati sve detalje. Najčešće su u pitanju fotografije pejzaža na kojima je nebo vrlo svetlo, a prednji plan taman, ili fotografije enterijera na kojima jaka dnevna svetlost dopire kroz prozor.

Određeni broj pejzaža može se rešiti upotrebom odgovarajućeg neutralnog filtra, ali razvojem digitalne fotografije pojavilo se naizgled magično rešenje – HDR. Ova skraćenica označava fotografiju visokog dinamičkog raspona (High Dynamic Range), koja je kao tema u nekoliko navrata već obrađivana u našem časo­pisu. Njeni tehnički aspekti, kao i programi i procedure za dobijanje fotografija maksimalnog­ kvaliteta­, odlično su opisani u tekstovima Igora Ilića (Refoto 55, januar 2009) i Svetislava Dragovića (Refoto 70, maj 2010).

Proširenje dinamičkog raspona prirodno se obavlja snimanjem nekoliko fotografija sa stativa, uz određeni ekspozicioni korak – recimo +2 blende, korektna ekspozcija i –2 blende. Zatim se te fotografije stapaju pomoću odgovarajućeg softvera u jednu – High Dynamic Range (HDR) fotografiju. Tokom ovog postupka nailazimo na više problema, koji su, takođe, već bili lepo opisani. Najveći problem leži u tome što HDR fotografiju s punim tonskim rasponom još nije moguće valjano prikazati na savremenim monitorima ili u štampi. Za korektan prikaz potrebno je definisati tonove (Tone mapping) konačne fotografije – u okviru njenih osam bitova po kanalu – koja će biti poslata štampariji, ili biti na drugi način prezentirana.
Poseban problem predstavlja jedno značajno ograničenje postupka preklapanja – na fotografijama ne sme biti pokreta.
Treći veliki problem čisto je subjektivne prirode: korisnike često tehničke mogućnosti programa za sklapanje HDR fotografija povuku preko granice psihološke barijere koja fotografije čini neprirodnim.
U praksi, ova tri problema čine HDR neupotrebljivim za najveći broj ”trenutnih” fotografija s visokim kontrastom. A to znači da u većini realnih situacija raspolažemo ”skraćenim” dinamičkim rasponom. Kako onda da taj raspon proširimo i kako da ”skraćeni” raspon iskoristimo do maksimuma?

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s